Sociologija

Clasificado en Otras materias

Escrito el en español con un tamaño de 21,19 KB

 

POJAM SOCIOLOGIJE KAO NAUKE

Sociologija je nauka o društvu. Sredinom 19. veka njene temelje postavili su Kont, Spenser i Marks. Sociologija postaje moderna krajem prošlog i pocetkom ovog veka na osnovu dela Dirkema i Vebera.

Predmet nauènog istraživanja su društvene pojave, društveni odnosti kao i društvena suština bez obzira da li su ekonomski, pravni ili drugi odnosi. Pod suštinom društvenih odnosa podrazumevamo èovekovu pripadnost odreðenoj grupi (porodica, preduzeæe). Sociologija je nauka koja prouèava društvo, njegovu strukturu, funkcionisanje i zakone razvoja društva. Sociologiju interesuje odstupanje, sluèajnost i ostatak. Pojedinaèna odstupanja pokazuju da se u društvu ne dogadja sve nužno. Ona pretpostavlja objektivno postojanje sluèajnosti, shvata èoveka kao relativno slobodno, aktivno i samoodredjujuæe biæe koje samo stvara svoju istoriju i utièe na prirodne uslove svoje sredine. Društveno kretanje se ne može predvideti, mogu se samo predvideti tendencije kretanja.
Graðanska sociologija (osnivaè
Kont) - usmerena je na probleme podele rada, društvene solidarnosti i funkcionisanja društvenih sistema.
Marksistièka teorija - usmerena je na probleme pokretaèkih snaga i zakona i
storijskog razvoja društva, posebno borbe klasa i revolucije.

DRUŠTVENI DETERMINIZAM I DRUŠTVENI ZAKONI

Determinizam (odrediti) -

je shvatanje o sveopstoj odredjenosti svih pojava: sve pojave su medjusovno povezane, tako da stanje jednog sistema nužno odreðuje stanje tog sistema u datom kasnijem trenutku.
Društveni determinizam - pojava je društveno odredjena tj. uslovljena i prouzrokovana onda kada se najvernije može objasniti odredbama društvene sredine i društvenih uslova koji joj prethode. U istraživanju društvenog determinizma koriste se pojmovi:
okolnosti, èinioci, uzroci i povodi. Okolnosti su uslovi èiji uticaj na posmatranu pojavu nije ni neposredan ni presudan. Utièu na to kakva æe pojava da bude i omoguæuju delovanje drugih uslova koji neposredno proizvode neku pojavu i predstavljaju njene èinioce. Èinioci su faktori od kojih zavisi da li æe se neka pojava desiti ili ne. Uzroci su najaktivniji èinioci koji su neophodni da bi se proizvela neka pojava. Povodi su èinioci koji prethode pojavi, mogu biti malog znaèaja èak i kao sluèajni prethodnici.
Identerminizam -
porièe nužni, uzroèni karakter prirodnih i društvenih procesa po kome je èoveèja volja apsolutno neodredjena i nepredvidiva.
Društveni zakon -
je jezièki iskaz o objektivno postojeæoj, relativno stalnoj, opštoj i nužnoj vezi izmeðu društvenih pojava i njihovog razvoja. Postoji i deluje nezavisno od svesti ljudi.

STVARANJE SOCIOLOGIJE KAO NAUKE

U konstituisanju sociologij najveæi udeo imaju Simon, Kont i Spenser. Prvi stupanj stvaranja je teološki (detinjstvo) - ljudi žive u primitivnom verovanju gde svet objašnjavaju božanskom silom (u ovom periodu javljaju se ratovi izmedju društva), drugi je metafizièki (mladalaštvo) - potiskuje se prvobitno verovanje i traži racionalni smisao svega sto postoji (ovde se javljaju ratovi i revolucije od renesanse do francuske buržoazijske revolucije), i treæi nauèni - mesto se ustupa nauènim saznanjima (ljudski um se okreæe istraživanju pozitivnog).
Socijalna statika - bavi
se prouèavanjem strukture društva, pojedinaènih elemenata koji su u sastavu tog društva. Osnovna æelija dr
ušvta je porodica.
Politièka vlast
- spreèava da se društvo dezintegriše i da oslabe veze izmedju pojedinih delova.
Socijalna dinamika -
je usresredjena na otkrivanje uzroka društvenih promena i zakonitosti razvoja èoveèanstva. Ona treba da objasni pravac društvene evolucije.

NAUKA O DRUŠTVU U DELIMA KLASIKA MARKSIZMA

Uporedo sa nastankom sociologije javlja se i marksizam sa drugaèijim shvatenjem èoveka, društva i društvenog razvoja.
Marksistièka teorija društva
- obuhvata filozofska, antropološka i ek
onomska podruèja. U prvom planu je pitanje suštine èoveka. Obuhvata i ostale oblike društvenog života: porodicu, državu, pravo, moral, nauku, umetnost itd. Podela rada je osnovni zakon formiranja društvenog života, usled èega dolazi do podele društva na klase.

TEORIJA I PRAVCI U SOCIOLOGIJI

Naturalistièke teorije - društvene pojave se mogu izuèavati mehanièkim sistemima - mehanicizam (društvene pojave se objašnjavaju kao proste varijacije fizièkih pojava - Keri), biološkim organizmima - biologizam (druga polovina 19 i prve decenije 20. veka, ispoljava se kao organicizam - Spenser i socijal-darvinizam - Gumploviè) i delovanjem geografskih èinilaca - geografski determinizam (geografski položaj, svojstva zemljišta, kolièina vode, klima, sunce i pojave na njemu, prirodna flora i fauna itd - Hentington).
Psihološke teorije (Frojd, Veber)-
ljudska svest odnosno èovekov psihièki život postali su èinioci pomoæu kojih se objašnjava društveni život. Psihološke zamisli klasifikuju se u tri grupe:
individualno-psihološke, kolektivno-psihološke (društvo se shvata kao skladan i integrisan sistem, kao celina - Dirkem) i socijalno psihološke (najnovija shvatanja povezuju individualne èinioce sa društvenim pojavama i na taj naèin individualnu svest objašnjava društvenim èiniocima).
Formalna sociologija (Tenis) - se
javlja kao reakcija na biologizam i psihologizam. Ona istražuje oblike zajednièkog života meðu ljudima, to je teorija o društvenim oblicima.
Funkcionalizam - sve pojave u društvu objašnjava drugim pojavama s koj
ima su one u funkcionalnoj vezi. Osnovna analitièka kategorija je funkcija. U funkcionalizmu je društveni sistem glavni predmet posmatranja i analiye društvenih pojava, poveyan je sa sistemom kulture i sistemom liènosti. Osnovni principi funkcionalizma su (Merton): postulat univerzalnog jedinstva, postulat univerzalne funkcionalnosti, postulat o neophodnosti
Strukturalizam -
slièan je funkcionalizmu jer se i on zasniva na pretpostavci da je društvo složena celina, struktura elemenata koja nastaje i funkcioniše relativno nezavisno od ljudi. Strukturalizam istražuje relativno trajne i stabilne strukture društvenih i kulturnih pojava, u kojima svaki èlan zavisi od drugog i na taj naèin dobija znaèenje i vrednost. Struktura je osnovni pojam koji se analizira, bi
tna je celina veze, a ne sadržina elemenata.
Sociološki empirizam - jedna je od najširih orjentacija, a karakteriše je zanemarivanje teorije
, usresreðenost na empirijska istraživanja i skupljanje podataka. Glavna obeležja su merenje i opis pojava.
PREDMET SOCIOLOGIJE Sociologija je opšta teorijska nauka koja prouèava društvo, strukturu globalnog društva i odnose izmeðu pojedinih užih strukturalnih celina, èinioce i zakonitosti razvoja društvenih pojava i struktura.
Predmetno odreðenje sociologije pokazuje da ona prouèava društvo u svom totalitetu i karakter veya i odnosa izmeðu užih celina. U ispitivanju savremenog društva veliki znaèaj imaju sociologija porodice, sociologija slobodnog vremena i socijalna patologija.
METOD SOCIOLOGIJE

Postoje tri stanovišta:
P

ozitivistièko shvatanje - jedan od osnovnih ciljeva je nastojanje da se u prouèavanju društva unesu osnovna epistemološka naèela prirodnih nauka. Pozitivisti misle da je to jedini naèin da se postignu objektivnost i taènost u društvenim naukama i da se na taj naèin izjednaèe sa prirodom.
Korenita epistemološka razlika prirodnih i društvenih nauka - insistira se na opisnom shvatanju istorije
pri èemu je kao takva potpuno razlièita od prirodnih nauka. Razdvajaju se prirodne od društvenih nauka.
Marksovo shvatanje metoda - jedna od osnovnih ideja
je da teorija i metodološka iskustva u prouèavanju razvijenog društva mogu korisno poslužiti u prouèavanju ostalih. Smatra da se prouèavanjem struktura razvijenih oblika društvene proizvodnje omoguæuje da se bolje shvate odnosi ranijih istorijskih oblika.

Sociološki proces istraživanja se sastoji od:

Prva faza:

izbor predmeta istraživanja i utvrðivanja nauènog i društvenog znaèaja problema, definisanje cilja istraživanja i izradu teorijsko-hipotetièkog okvira istraživanja.
Druga faza:
pripremaju se uslovi za prikupljanje i analiyu podataka pri èemu je znaèajan izbor metoda i tehnièkih postupaka, obavljanje prirodnog ispitivanja na malom uzorku i izrada konaènog plana sa preciziranim mestom, rokovima i finan
sijskijama.
Treæa faza:
prikupljanje podataka pomoæu razlièitih metoda i istraživaèkih tehnika da bi se potvrdila ili odbacila postavljena hipoteza.
Èetvrta faza: sumiranje, sistematizovanje i prikazivanje podataka pomoæu statistièkog sredjivanja.
Peta faza:
analiziraju se rezultati i izvode se zakljuèci. Tu se podrazumevaju logièke operacije, upotreba razlièitih tehnika radi uspostavljanja odnosa izmeðu dobijenih rezultata i proverenih teorijsko-metodoloških zamisli o društvu i društvenim pojavama.


Vrske objašnjenja Uzroèno objašnjenje daje odgovore na pitanje zašto se neka pojava dogaða i kako se može proizvesti i kontrolisati.
Genetsko objašnjenje
omoguæuje da se nastanak neke pojave poveže sa prethodnim fazama koje su do njega i dovele.
Strukturalno-funkcionalno
objašnjenje ukazuje na položaj i ulogu odreðene vrste pojava u širem sistemu.
Teološko
objašnjenje dati su subjektivni èinioci (namer, ciljevi) pa se njihovo delovanje i ponašanje objašnjava.

Formiranje nauène evidencije

Posmatranje - na ovaj naèin se prikuplaju podaci, posmatranje se može vršiti bez ukljuèenja ili sa ukljuèenjem u život i rad sredine koja želi da se prouèava. Posmatrati se mogu samo aktuelne stvari, odnosno ono što postoji, vrši se iskljuèivo kada su u pitanju spoljašnje manifestacije. Nije preporuèljivo za duže razvojne procese, jer je sporo, a za ponašanja koja se smatraju poverljivim, tajnim ili privatnim mora se dobiti pristanak.
Razgovor i upitnik - su sredstva za prikupljanje podataka u sociološkim istraživan
jima. Postoje neformalni razgovori, specijalizovani razgovori koji su prilagodjeni potrebama i nauèni razgovori (intervju). Imamo strukturisani razgovor sa unapred pripremljenim pitanjima i nestrukurisani razgovor gde postoji sloboda u formiranju pitanja.
Upitnik -
se sastoji od niza unapred pripremljenih pitanja (anketa). Prilikom izrade upitnika mora se voditi raèuna o ciljevima istraživanja, znanju, iskustvu i kulturnim osobenostima ispitanika, kao i o broju, tipu i redosledu pitanja. Postoje otvoreni tip pitanja (ispitanik sam daje odgovore) i zatvoreni tip pitanja (ispitanik ima ponudjene odgovore).
Biografski metod -
to je istraživaèki postupak koji na osnovu liènih dokumenta treba da dodje do saznanja u subjektivnom iskustvu uèesnika u odredjenim do
gadjajima i situacijama. (biografije, autobiografije, dnevnici, pisma, memoari, fotografije i sl.)
Metod sluèaja
- metod sluèaja oznaèava naèin istraživanja, studija sluèaja je veæ gotov proizvod, analiza sluèaja je istraživaèki proces, a sluèaj je vrlo širok, može biti pojedinac, grupa i globalno društvo, društveni procesi i odnosi.
Klinièki metod
- je usmeren na pojedinaèni problem koji ima neka osoba i na napore da se taj problem reši. Prikupljaju se podaci i na zasnovanoj dijagnozi se odredjuje terapija i prate se efekti terapije.
Statistièka metoda
- društvene pojave i društveni procesi se izraèunavaju matematièki (brojevima, formulama ili drugim znacima).
Eksperiment -
se definiše kao nauèno posmatranje u precizno odreðenim i kontrolisanim uslovima da bi se utvrdilo ili proverilo postojanje i priroda postavljenog èinioca. Èinilac èije se dejstvo ispituje je nezavisno promenljiva, a pojava na kojoj se ispituje njegovo dejstvo zavisno promenljiva.
Analiza sadržaja -
vrši se na simbolièkoj komunikaciji. Posmatra se odašiljaè odreðene poruke, primaoc te poruke i sadržaj poruke, na taj naèin je moguæe izvesti zakljuèke o shvatanjima, stavovima, vrednostima i namerama odašiljaèa poruke. Najèešæe se koristi u istraživanju politièke partije, javnog mnjenja, predrasuda, sadržaja literature i sl.
Sociometrija -
u širem smislu predstavlja svako merenje i kvantitativno prikazivanje društvenih pojava i procesa, a u užem slislu se odnosi na metode pomoæu kojih se ispituju odnosi
ljudima (kakav autoritet, ugled uživaju pojedinci u društvu). Sociometrijskim testom se otkrivaju privlaènosti i odbijanja meðu pripadnicima društvenih grupa.
Upotreba istoriografskih podataka -
saznanja o prošlosti su neophodna da bi se utvrdilo èinjenièno stanje, da bi se ispitao odnos izmeðu stvarnog sadržaja i svesti koja je o njemu postojala u razmin periodima i da bi se sagledalo koliko je prošlost prisutna u kasnijem istorijskom stanju.
Uporedna istraživanja -
omoguæuju ispitivanje odreðene društvene pojave ili društva u mnogobrojnim oblicimakoji nastaju usled društveno-istorijskih i prirodnih uslova. Istraživanja mogu biti u istom društvu, razlièitom društvu sa istom društvenom pojavom i istraživanja koja prouèavaju opšte osobine razlièitih društava.
Klasifikacija - je sredstvo za otkr
ivanje reda medju pojavama, kao i dublje otkrivanjeosnove tog reda. Da bi klasifikacija bila nauèna mora da ima doslednost, potpunost, iscrpnost, maðusobnu iskljuèivost, diskriminacionu oštrinu.
Merenje -
je oznaèavanje iskustvenih pojava pomoæu brojèanih simboèa koji se pridaju pojavama koje se mere na osnovu precizno utvrðenih pravila. Pravila moraju biti jasna, precizna, strogo uniformna i što manje podložna promenama u primeni. Merenje ima tri funkcije: opisnu, pojmovnu, analitièku.


Sagledavanju unutargrupnih odnosa doprinose sledeæe faze:

Prema stepenu formalizacije odnosa - Formalne grupe imaju stalnu organizaciju, propisan sistem zajednièkog delovanja i odluèivanja, a takoðe i sistem sankcionisanja. Do formiranja neformalnih grupa dolazi zbog toga što formalne ne mogu da zadovolje razne potrebe èlanova. Neformalne grupe postoje da bi pojedinci mogli zadovoljiti neke svoje sklonosti, potrebe, težnje i sl, te grupe nemaju stalnu orgnizaciju i uopšte nisu organizovane.
Prema prisnosti i intenzitetu interpersonalnih odnosa - Primarne grupe
karakteriše postojanje intenzivnih odnosa meðu èlanovima, jaka emocionalna vezanost, jako oseæanje vezanosti za grupu i kontakiti licem u lice jer je broj èlanova relativno mali (porodica,
grupa vršnjaka, prijateljska grupa). Sekundarna grupa nastaje na osnovu zajednièkih interesa, kontakti nisu èesti, nisu neposredni, pojedinci se èesto i ne poznaju (politièke partije, sportska udruženja).
Prema aktuelnom uticaju na èlanove - Referentna
gr
upa je ona grupa èije norme, vrednosti i obrasce ponašanja prihvataju pojedinci.
Prema stepenu raspodele društvene moæi u naèinu rukovoðenja -
Autoritarna grupa ima strogu hierarhijsku organizaciju, centralizovan autoritet, a nejednakost se održava svim s
redstvima ukljuèujuæi otvorenu silu i represiju. Demokratska grupa je ona u kojoj postoji relativno srazmerno raspodeljena moæ izmeðu pripadnika, grupom upravlja onaj ko je odabran voljom veæine.
Na osnovu stepena i kvaliteta povezanosti èlanova grupe -
Skupovi su manje skupine koje karakteriše labava i privremena povezanost (skup gledalaca na utakmici). Zajednice
su prisne, trajne grupe u kojima postoji naèelo solidarnosti meðu èlanovima.